Ugovor o doživotnom izdržavanju je po svojoj prirodi obligacioni ugovor koji u naslednom pravu proizvodi određena pravna dejstva. Regulisan je odredbama Zakona o nasleđivanju.
Kako sam zakon definiše, Ugovorom o doživotnom izdržavanju primalac izdržavanja se obavezuje da se nakon njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese pravo svojine na tačno određenim stvarima ili neko drugo pravo, dok se davalac izdržavanja obavezuje da ga kao naknadu za to izdržava, brine o njemu do kraja njegovog života i da ga nakon smrti sahrani.
Predmet ugovora mogu biti samo stvari ili prava koja u tom trenutku postoje i ista se moraju tačno naznačiti. Ako ništa drugo nije ugovoreno, obaveza davaoca izdržavanja obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće, obuće, odgovarajuće nege u starosti i bolesti, troškova lečenja i svakodnevnih uobičajenih potreba.
Naime, ugovornici u ovom ugovoru mogu biti bilo koja lica, a to govori u prilog da isti mogu zaključiti i sami supružnici međusobno. On može biti zaključen i u korist trećeg lica, u kom slučaju je primalac izdržavanja korisnik, ali nije ugovorna strana.
Značajnost ovog ugovora u naslednom pravu se ogleda u tome da sama imovina koja je njime obuhvaćena ne ulazi u sastav zaostavštine primaoca izdržavanja. A isto tako i u tome da davalac izdržavanja stiče pravo svojine tek nakon smrti primaoca izdržavanja. Imajući u vidu tu činjenicu, davalac izdržavanja svoje pravo može da obezbedi upisom zabeležbe u katastar nepokretnosti, koja podrazumeva upis određenih pravnih činjenica od značaja za zemljišnoknjižna prava.
Kada se na strani davaoca izdržavanja nalazi fizičko ili pravno lice koje se u okviru zanimanja ili delatnosti stara o primaocu izdržavanja (medicinsko osoblje, bolnice...), potrebno je prethodno dobiti saglasnost nadležnog organa starateljstva. U suprotnom ugovor je ništav.
Za zaključenje ugovora predviđena je stroga forma. Isti mora biti zaključen u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Javni beležnik je dužan da prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora, ugovornim stranama ukaže da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u sastav zaostavštine primaoca izdržavanja, kao i da se njome nužni naslednici ne mogu namiriti. O čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju, u suprotnom ugovor je ništav.
Ugovor o doživotnom izdržavanju je po svojoj prirodi aleatoran, pa se raskid zbog prekomernog oštećenja ne može zahtevati. Međutim, isti može biti poništen od strane suda ukoliko npr. zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja, isti nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (odnosno u slučaju kada je aleatornost izostala). Zakonski naslednici poništaj ugovora mogu zahtevati u roku od godinu dana od dana saznanja za ugovor, dok najkasnije mogu da zahtevaju u roku od 3 godine, od smrti primaoca izdržavanja.
Do raskida ugovora može doći ukoliko nakon zaključenja ugovora, a nezavisno od volje ugovornih strana, nastupe takve okolnosti koje otežavaju ispunjenje njihovih obaveza i to u toj meri da ugovor više ne odgovara realnim očekivanjima ugovornih strana. U tom slučaju sud može odnose da uredi na taj način što će pravo primaoca da preinači u doživotnu rentu ili da ugovor raskine.
Raskid ugovora se može zahtevati i u slučaju da su se odnosi ugovornih strana poremetili toliko da su postali nepodnošljivi. Ugovor o doživotnom izdržavanju se može raskinuti i sporazumno, u svako doba i to u obliku u kome je i sačinjen. Takođe može biti raskinut i u slučaju neispunjenja.
Raskid ugovora je moguć i u slučaju smrti davaoca izdržavanja, pre primaoca izdržavanja. Tada obaveze davaoca izdržavanja prelaze na naslednike prvog naslednog reda, koji su u konkretnom slučaju pozvani na nasleđe ukoliko isti pristanu na to. Ukoliko ne pristanu, ugovor se raskida.
Advokatska kancelarija će vam pružiti sve informacije vezane za ugovor o doživotnom izdržavanju.
Nasilje u porodici u Republici Srbiji je u ekspanziji u poslednjih nekoliko godina, pa je samim tim neophodno biti svestan te činjenice i na vreme reagovati u takvim situacijama.Prema podacima MUP-a koji se navode u Nacionalnoj strategiji za sprečacanje i brobu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici za period 2021-2025. Godine, učinioci nasilja u prosečno 82% su mučkarci. Sa druge strane, u prosečno 70% slučajeva, žrtve nasilja su osobe ženskog pola. Isto potvrđuju i mesečni podaci Republičkog javnog tužilaštva o žrtvama i počiniocima nasilja. Informacije koje su istaknute u Strategiji govore o tome da su policiji u protekle tri godine prijavljena ukupno 85355 događaja prijave nasilje, a policijski službenici su tokom 2020. Godine, izrekli 29.540 hitnih mera zaštite uvedenih Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici.
Prema Podacima Ministarstva pravde, u period jun 2017 – decembar 2020 godine, osnovna javna tužilaštva, nakon vrednovanja procene rizika, podnela su ukupno 64.402 predloga za produženje hitnih mera, od čega su osnovni sudovi usvojili 63.033 predloga. Od septembra 2018. Do decembra 2020.g odine, osnovni sudovi su produžili hitnu meru u cilju zaštite maloletnih žrtava u 2.534 slučaja.
U Republici Srbiji do donošenja Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, koji je počeo sa primenom 2017. godine, isto je bilo regulisano odredbama Porodičnog zakona i Krivičnog zakonika Republike Srbije.
Porodični zakon propisuje da nasilje u prodici predstavlja ponašanje kojima jedan član porodice ugrožava telesni integrite, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Veoma je važno napomenuti da se prema navedenom zakonu nasiljem smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenjem telesne povrede članu pordice ili njemu bliskom licu. A izričito treba obratiti pažnju na deo zakonske odredbe koji pod nasiljem podrazumeva i prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje njie navršilo četrnaest godina života, nemoćnim licem, kao i ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima, vređanje i svako drugo bezobzirno i zlonamerno ponašanje. Zakonska odredba jeste veoma široka i sveobuhvatna, pa se iz iste se može videti da nasilje u porodici ne podrazumeva samo fizičko u smislu nanošenja telesnih povreda, već isto može biti i psihičko, kao i seksualno.
Istim zakonom je veoma široko određen i krug lica koja mogu biti žrtve prodičnog nasilja. To mogu biti supružnici, vanbračni partneri, bivši supružnici, bivši vanbračni partneri, roditelji, deca, krvni srodnici, tazbinski i adoptivni srodnici, lica koja su ili su bila u emotivnoj ili seksualnoj vezi, kao i lica koja imaju zajedničko dete ili dete na putu, čak i ako nisu živela u istom domaćinstvu. Znači porodica u smislu porodičnog zakona nije samo porodica koja predstavlja uobičajnu asocijaciju u društvu, već jedan širi pojam.
Nasilje u porodici može da izvrši svako lice koje svojim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog. Sud protiv tog lice može da odredi jednu ili više mera zaštite od nasilje u porodice, kojima se privremeno zabranjuje održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice - žrtvom nasilja ili se ograničava održavanje ličnih odnosa.
Mere zaštite nasilja u porodici mogu trajati najviše godinu dana, u koje vreme se ne uračunava vreme provedeno u pritvoru, kao ni svako drugo lišenje slobode.
Veoma je važno napraviti paralelu izmedju nasilja u proodici i drugih obilka nasilja. Ono što je kod nasilja u porodici izraženo i ono što ga razlikuje jeste činjenica da je zrtva nasilja sa nasilnikom u bliskom odnosu i to odnosu emocionalne prirode, gde postoji ta emiconalna veza i bliskost. Tu dolazi do izražaja mogućnost kontrole koju nasilnik oseća, on kontroliše kretanja, kontakte, žrtve, a isto tako nastoje da je izoluju od okrzženja i porodice. Na taj način doprinosi da se žrtva oseća nesigurnom, nazaštićenom, čime u značajnoj meri utiče na njeno psihičko stanje i njenu odluku da nažalost nasilje ne prijavi.
Za pružanje zaštite i podrške žrtvama nadležni su centar za socijalni rad, policija, javna tužilaštva, sudom. Dok u pruzžanju podrške učestvuu i druge ustanove socijalne zaštite, obrazovanja I vaspitanja.
Lice koje je žrtva nasilja u porodici kao prvi korak koji mogu da preduzmu jeste da nasilje prijave nadležnoj organizacionoj jedinici policije, koja je dužna dap o prijavi postupi, odnosno da izadje na lice mesta I pruži nephodnu zastitu. Te ukoliko ustanovi da postoji nasilje I izvrši procenu rizika izrekne hitne mere radi zašitet od nasilja u porodici.
Takođe žrtve nasilja mogu i da podnesu krivičnu prijavu policiji ili osnovnom javnom tužilaštvu koje je takođe dužno da istu po hitnom postupku uzme u rad. Ili da pokrene parnični postupak pred mesno nadležnim osnovnim sudom i zaheva da sud izrekne meru zašitete od nasilja u porodici.
Ukoliko bi se žrtva od nasilja u porodici pre toga posavetovala sa stučnim licima, ona može da se obrati Centru za socijalni rad, koji je takođe dužan da ukoliko utvrdi da postoji nasilje u porodici, podnesa krivičnu prijavu.
Beograd, 2023. Godine
Advokatska kancelarija Babić i saradnici